Sve je počelo jednim snom i usputnom porukom upućenom Krisu: „Inače, sanjala sam da sam trčala ultru u Podgorici i da je vikend nakon toga trebalo da trčim Gusinje.”
„Mogla bi da ispuniš normu na 100km i ideš na svetsko u Španiji”, bio je Krisov odgovor na moj oćkovski san. Ideja nije došla niotkuda. U svet ultramaratona sam ušla prošle godine istrčavši 62,5km u Gusinju, a nekoliko meseci nakon toga 114km na Serbia Backyard Ultra. „Maraton će ispaštati zbog toga”, pomislila sam. Uprkos tome, nakon malo premišljanja prihvatila sam ideju uz uslov da me on sprema. „Za rekord uvek”, dodao je Kris.
Eto nam dva cilja: ispunjenje norme za Svetsko prvenstvo i obaranje državnog rekorda.
*
Zaspala sam sa lakoćom i nisam se budila bezbroj puta. Probudila sam se malo pre pet. Oči mi nisu bile teške i bila sam sveža. Doručkovala sam gotovo u mraku, trudeći se da ne probudim ukućane. Do tada sam uvek pre trke doručkovala ovsenu kašu. Sada sam se odlučila za beli hleb sa humusom i puterom od lešnika. Primetila sam nedavno da me hleb duže drži sitom. Ubrzo zatim sam sa Denisom krenula put šamorinskog parka.
Bilo je hladnjikavo. Nisam ponela ništa na dug rukav. Primećujući da sam naježena, Denis mi je dao svoju duksericu. Preuzimanje startnog paketa i broja je bilo prilično brzo. Bilo nas je toliko malo da mi je delovalo kao da ću trčati zajednički trening, a ne trku. Prikačila sam broj na majicu i počela zagrevanje. Iz organizacije su nas obavestili da je vreme da se krene na start. „Zar start nije ovde, na sto metara?”, pomislila sam. „Neću stići u wc još jednom”, nije mi se ni išlo, ali sam navikla da pre starta probam još jednom. Žurno sam zagrevala problematične delove i davala Denisu instrukcije šta se gde nalazi, vadeći okrepu iz torbe. Ubrzo zatim svi smo se uputili na liniju starta, koja je bila na oko dvesta metara pre startno-ciljne kapije.
„Da bi ispunila normu, moraš da istrčiš krug za četiri minuta i…”, preračunavao je Miško, stojeći pored mene, tik iza zamišljene startne linije.
„Četiri minuta i sedam sekundi da bih završila za devet i po sati ili četiri minuta i tri sekunde da bih završila za devet sati i dvadeset minuta. Trudiću se da trčim između ta dva vremena”, prekinula sam ga.
„Sve si izračunala”, nasmešio se.
Bila sam jedina žena koja je trčala trku na 100km. Svejedno. Takmičila sam se isključivo protiv štoperice. Plan je bio krajnje jednostavan: ukrotiti Oćka.
Prešli smo prvi krug, pa drugi, a onda i treći, četvrti… Brojala sam koliko puta me je Miško prestigao. Na taj način sam pokušala da ignorišem monotoniju kruga. Posle četvrtog puta sam od toga odustala. Prestizanja su bila previše česta. Nije mi smetalo. To je bio pokazatelj da se držim plana i trčim zacrtanim tempom. Bila sam kao švajcarski sat. „Tačno smo znali kada ćemo te ugledati”, prekomentarisala je maserka dok se nakon trke trudila da mi ublaži bol.
Kroz nekoliko krugova trebalo je da stignem do maratonske distance. Bol, koji je bio prisutan maltene od početka, postajao je sve jači. Prisećala sam se dogovora sa Krisom: „Videćeš na 40-45km kuda to ide. Moraš da presečeš odmah i staneš, a ne da čekaš da prođe.” Prešla sam krug po pedeset šesti put, popila brufen i zamolila Denisa da pita Krisa za savet. Lakše je kad nam neko drugi kaže da je bolje da odustanemo. Jedan od narednih krugova Denis je, trčeći pored mene, prenosio poruke od Krisa: „Nema potrebe da uništim sebe zarad jedne trke. Neka sama presečem ako mi je mučno. Na Paliću je krug 430m.”
U glavi mi je odzvanjalo „neka sama preseče”. „Sama”. „na Paliću krug 430m”. „SAMA”.
Boli.
„Šta ako se ponovi bol iz Podgorice”, pomislila sam na probadanje u gornjoj, bočnoj strani noge. Ne bih mogla ponovo da proživljavam tu agoniju. Kao da neko zakucava ekser u moju nogu. „Do maratona ću, pa ću videti”, mrštila sam se, trpela bol. „Još koji krug. Još samo koji monotoni…”
„Deluje brufen. Smanjuje se bol”, obazrivo sam rekla Denisu.
Nema šanse da za tri nedelje trčim na Paliću.
Nema šanse da ne ostvarim normu.
Grčevito stisnuvši usne i šireći nozdrve udahnula sam duboko.
„Ne. Oćko ne odustaje.”
Krugovi su ostali nepromenjeni, ali njihova monotonija me više nije doticala. Napokon sam uspela da se isključim. Sve što me je do tada nerviralo je nakon te odluke barem donekle utihnulo. Nastavila sam da trčim istim krugom, ali je korak bio lakši.
„Moraš nešto da pojedeš. Već nekoliko krugova nisi ništa”, prekorevao me je Denis. Trudila sam se da ne budem otresita dok sam odbijala energetsku kuglicu. U sledećem krugu sam se već predomislila. Znala sam da moram i dalje da jedem, do kraja trke.
Sve više je počela da se oseća vrućina. „Energiju možeš da vratiš, ali ako dehidriraš to je to”, setila sam se Vladišinih reči. U svakom krugu sam uzela barem gutljaj, dva neke tečnosti. Počela sam da prolazim ispod prskalice sa vodom. Grabila led. Polila se vodom. Previše iskvasila majicu. Svejedno, polivala sam se ponovo.
Denis je nakon svakog kruga žonglirao sa elektrolitima, gelom i krompirom u rukama, čekajući da čuje šta mi je u tom trenutku najmanje odbojno.
Kad sam prešla sedamdesetak kilometara počeo je da me stiže umor. Na svakih nekoliko krugova sam molila Denisa da mi preračuna koliko smem da usporim. Bilo mi je potrebno nešto o čemu ću razmišljati. Počela je da me hvata panika iako nije postojao razlog za to. Nisam usporavala.
Deset kilometara do kraja sam i dalje jela i pila. Bila sam umorna, ali sam trčala brže. Pustila sam muziku. Pokušavala sam da ne mislim da ima još desetak krugova do kraja. Tapšanje i ohrabrujući uzvici ljudi pored staze su mi sada imali smisla.
„Napokon! Još jedanput i gotovo”, pomislila sam dok mi je neko iz organizacije dodavao zastavicu sa kojom je trebalo da istrčim poslednji krug. Podstaknuta Miškovim bodrenjem, istrčala sam ga brže nego ostale i sa osmehom na licu prešla ispod ciljne kapije.
Devet sati, dvadeset tri minuta i pedeset devet sekundi.
Španija.
Svetsko prvenstvo.