„Ako ti već nemaš izgrađene temelje, onda ne znam ko ima,” zadirkivao me je Žarko kroz smeh nakon što sam objavila svoje prvo trčanje na Stravi pod nazivom Prvo da izgradimo jake temelje 🪨.
Volim da imam 16 nedelja priprema za bilo koju trku. To mi daje osećaj spremnosti i pomaže mi da se osećam samouvereno. Praveći sajt, izračunala sam koliko tačno nedelja preostaje do Svetskog prvenstva i doživela blagi napad panike kad sam videla da ih ima svega 14.
Treba udahnuti duboko, štriklirati treninge i verovati u postepeno sticanje „brzinske izdržljivosti”, koja mi je slaba tačka. Najpre pak valja proveriti da li je telo spremno da počne da radi.
*
Prve nedelje je cilj bio da proverimo da li se telo dovoljno oporavilo nakon dve nedelje skoro potpunog odmora i tri Indiba tretmana u Marex Centru. U planu je bilo da trčim dva dana a jedan vozim bicikl: Lagano vraćanje rutini i postepeno navikavanje nogu na veću kilometražu.
Asfalt uzima danak. Zbog toga se sve više okrećem njivskim putevima. Kiša me je sprečila u tome i u ponedeljak i u utorak. Nije mi problem da isprljam patike od prašine i zemlje na njivskim putevima, ali nisam baš htela da gazim po blatu. Stoga sam istrčala svoja dva regularna kruga u Kovačici.
Kako se vreme prolepšalo, eto mene na njivama. Sunce je pržilo, ali mi to nije previše smetalo. Počela je da se vraća radost koju donosi trčanje. Do sada sam na njivskim putevima uvek išla pravo i onda se vraćala istim putem. Četvrtak je bio u tom znaku. U petak sam imala potrebu da istražujem. Želim da nađem „nove krugove” za treninge različite dužine. Jedno skretanje je otkrilo nove, pomalo valovite predele. Put nije skroz ugažen traktorskim gumama. Iscrpljujuće je što mora da se vodi računa o svakom koraku. Te neravnine ipak jačaju stopala i noge. Na duge staze su preventiva od povreda. Pomislila sam kako ću tamo češće da odlazim. Sve dok nisam došla do tačke gde je nestalo puta ispred mene. Otvorila sam mapu na telefonu i videla da je najbolja ideja da se provučem kroz pšenicu kako bih izbila na asfaltiran put za Padinu. „Dosta istraživanja za danas”, izgovorila sam na glas, shvativši da će trening trajati duže nego što je Kris prepisao i da ću se kući vratiti sa izgrebanim nogama.
Zbog loše organizacije, u subotu nisam uspela da vozim bicikl. Nisam se uopšte opterećivala time, jer smo sa Denisom išli da kampujemo na Zagajička brda.
Bila sam ushićena. Nemam često prilike da trčim po brdima ili planinama. Prvi put sam išla na Zagajička brda i nisam znala u kojoj meri je predeo zapravo brdovit. Kad smo stigli nije mi delovalo strašno. „Kako ću uživati sutra!”, posmatrala sam okolinu.
Uživala sam cela dva, tri kilometra dok sam išla putem koji je bio maltene ravan. Onda sam počela da se penjem na brdo. Srce mi je bilo u ušima a duša u nosu. Krupne kapljice znoja su padale na zemlju, slivajući se sa mog lica. Kako bi tek bilo kad ne bi bilo oblačno! Pogledala sam Belu: „Da li više dahće ona ili ja?” Nastavila sam da trčim krugove na dvama brdima, svaki čas zastajkujući kako bih umirila srce i došla do daha.
Znala sam da je trening bio dobar. Nisam osetila nikakav bol. Čak ni najmanji.
Napokon.
Možemo da nastavimo da gradimo temelje.