Taman smo se vraćali sa plaže, jedva se vukući uzbrdo, kad mi je stigla poruka od Krisa. Zanimalo ga je da li imam neka brda u blizini. Odmah sam slikala ono koje se nalazilo preda mnom.
„Odlično je,” ustanovio je Kris i zadao trening. Sutradan je trebalo da izlazim na to brdo šest do osam puta. Nekoliko puta je naglasio da samo treba da se uspinjem na brdo bez kidanja. Pauza je kaskanje niz to isto brdo.
Ovaj trening ne bi bio moguć u Kovačici. Istrčan je u ulici Kralja Tomislava u Njivicama na ostrvu Krk. Birajući mesto za odmor, Denis je uzeo u obzir da bi valjalo da imam brda u blizini. Što više vremena provodim na njima, to će mi zadavati manje glavobolja. Barem se nadam tome.
*
Ustala sam u šest ujutru kako bih u pola sedam bila spremna da krenem sa dvadesetominutnim zagrevanjem. Mrzi me da ustajem još ranije kako bih doručkovala i bar donekle svarila obrok. Pojela sam jedan energetski bar, bananu i kašiku kikiriki putera. Pre laganih jutarnjih treninga ne moram da jedem, ali ovaj nije jedan od takvih. Kris je rekao: bez kidanja. Neću da se kidam, ali znam da će mi i bez toga biti teško. Ponela sam i jedan gel sa sobom, za svaki slučaj.
Bilo je sveže kad sam izašla na ulicu, ali dok sam završila zagrevanje Sunce je nemilosrdno počelo da zagreva asfalt po kome je trebalo da se penjem. Zaslepljivalo me je pri svakom usponu. Zažalila sam što nisam ustala bar još pola sata ranije. Ali šta je ― tu je. Kako dan bude odmicao žega će biti još nepodnošljivija i nije postojao bolji trenutak od tadašnjeg da završim trening.
Prvo od osam uspinjanja sam išla malo jače. Ne namerno. Jednostavno ne umem da procenim tempo koji mi je na uzbrdici laganiji. Posle dvesta metara osetila sam da kvadricepsi počinju malo da gore. Postala sam svesna da moram za mrvicu da usporim. To sam i učinila na sledeća dva ponavljanja. Išlo je lakše. Vodila sam računa o tome da imam što efikasniju formu i da u što većoj meri smirim disanje. Prvo mi je polazilo za rukom. Drugo… Svaki put sam u poslednjih pedesetak metara jedva dolazila do daha. Uprkos tome, mislim da se nisam kidala. Već nakon stotinak metara kaskanja nizbrdo disanje mi je bilo uobičajeno. Četvrti put sam išla malo jače, tempo isti kao i prvi. Opet, ne namerno. Opet loša procena, neki nalet adrenalina. Dok sam peti put kaskala nizbrdo počeli su pregovori sa samom sobom.
Kris mi gotovo uvek daje izbor minutaže ako su lagani treninzi u pitanju ili broja ponavljanja ako su u pitanju intervali. Ja na satu uvek namestim taj veći broj, ali pre treninga sebi kažem da mogu završiti trening kada stignem do tog manjeg broja. To se skoro nikad ne desi, ali mi to laganje same sebe olakšava ceo proces. Naročito ako mi je veoma teško.
Peto i šesto uspinjanje išla sam laganije. To me je podstaklo da odradim i sedmo iako sam već bila mokra do gole kože sa graškama znoja po celom telu i prokuvala. „Sada bi bilo stvarno glupavo da ne idem još jednom,” pomislila sam tada, kao što pomislim uvek kada intervale privodim kraju.
Trening jeste bio težak ― pitam se hoće li nekad doći dan kad mi trening na brdima neće biti težak ― ali me nije iscrpeo. Osam puta 550m uzbrdo sa približno 35m elevacije u toku jednog uspinjanja. Cilj ove nedelje je jačanje nogu. Ovo je bio prvi korak.