Jedan mesec ovog leta rezervisan je za visinske pripreme. Letovanje u brdovitom delu Hrvatske bila mi je savršena prilika da zavirim u ono što čeka moje noge.
Na ostrvo Krk smo stigli u subotu uveče. U toku šetnje po obali zapazili smo mapu na kojoj su bile označene pešačke staze po Krku. Izračunali smo da sveukupno ima oko sto i kusur kilometara da se obiđe celo ostrvo. „Da nećeš možda da ga pretrčiš?”, zezao me je Denis. U takvim trenucima poželim da nema plana treninga. Nedostaje mi spontanost.
Petnaest do sedam ujutru već sam bila napolju, spremna da istražujem okolinu. Radovalo me je što mi je u planu bilo 60-70 minuta laganog trčanja. Taman da razmrdam noge posle jučerašnjeg višečasovnog sedenja u kolima. Na mapi sam videla da postoji neki trejl do susednog mesta. Uputila sam se ka njemu. Nakon što sam se asfaltom spustila do obale, izašla sam na prelepu trail stazu koja je vodila pored mora i bila pod hladovinom zahvaljujući gustom drveću koje je raslo tik nadomak nje. Slušati bat svojih koraka, sudaranje talasa o stene i cvrkut ptica je bilo pravo meditiranje.
Ponedeljak je uvek dan odmora i punjenja baterija. U utorak sam imala (za mene) težak trening koji sam nazvala Kralja Tomislava Uphill. Sledećeg dana sam imala lagano trčanje. Denis je odlučio da mi u jednom delu pravi društvo. Pustila sam ga da odluči kuda ćemo. Pored plaže, pa onda uspon nazad do smeštaja. Njemu je to bilo dovoljno. Ja sam tek tad krenula u neplaniranu avanturu. Naišla sam na stazu u šumi. Bilo je jasno da je nekada bila prohodna, ali sam ja sada sa nje skidala paučine i zarađivala ogrebotine svud po nogama. U toku dana smo se preselili na jug ostrva. Opet sam imala priliku da istražim okolinu. Bio je to prvi dan duplog trčanja. Krenula sam u devet uveče. Velika greška! Ljudi je bilo kao mrava. Na svakom drugom, trećem koraku sam morala ili da usporim ili da skroz zastanem. Laknulo mi je kada se nakon kilometra gužva proredila. Plan mi je bio da trčim petnaestak minuta u jednom smeru, pa da se vratim istom putanjom. Međutim, nakon desetak minuta je šetalište prešlo u kamenitu plažu, plaža u trail stazu. „Nastaviću, lepo je!”, odlučila sam. Nastavilo je da bude lepo. A onda se trčanje promenilo u penjanje po ogromnim stenama. Takav trening mi nije imao smisla. Ni sledeća ruta koju sam pratila na Stravi nije bila trčljiva. Nagib je postao previše strm i bilo je kamenja na kom su mi proklizavale patike. Čak i da se mučki popnem na vrh brda, ne bih mogla ni nizbrdo da trčim. Odlučila sam da se vratim odakle sam došla i produžim asfaltiranim delom. Tako sam pronašla i uzbrdicu na koju ću se sutradan uspinjati.
Petak. Istrčala sam trening koji je u meni probudio širok spektar osećanja. Od šetališta do Crkve Svetog Ivana delilo me je 1100 metara i otprilike 105 metara uspona. Zadatak je bio da se popnem gore tri ili četiri puta. Lagano. Uspinjanje je počelo… i ništa nije bilo lagano. Mišići su počeli da gore pre nego što sam prešla trećinu staze. Zastajala sam i hodala. „A ja treba mesec dana da trčim po Kopaoniku?!”, očaj je izbijao iz svake pore u vidu znoja. Kaskam dole, smirujem dah, ali ne i emocije. Očaj prelazi u bes: „Da li baš moram ovoliko da se mučim?!”. Znam da ne moram. I dalje dajem celu sebe. Kaskam dole, srećem šetače i ponekog ko trči. Krećem treći uspon. Odjednom radost i osmeh. I dalje jedva dolazim do daha, ali mi je brdo sada drago. U toku četvrtog uspona mi se u glavi vrzma pitanje zašto mi je Kris dao toliko malo ponavljanja. Znala sam da nije bilo potrebe da više njih u ovom trenutku, ali mi je bilo žao da prestajem. Na putu dole srećem čoveka koji se uspinje gurajući bicikl. „Još samo malo”, ohrabrim ga i klimnem glavom u znak pozdrava. „Sviđaju mi se ovakvi treninzi jer su mi izazovni.” - napisala sam na kraju komentara koji šaljem Krisu.
U nedelju je bilo vreme da se oprostim od brda. Bar za sada. Prema podacima iz Garmina, u toku ovog odmora nakupila sam ukupno oko 1800 metara elevacije. Kako li će biti kad se ovakva nedelje proširi na čitavih mesec dana! Mnogo se radujem i pomalo strepim od Kopaonika.